Dr. Mustafa CERIĆ: Da, tako je. Žrtva je dio života. Tako je vazda bilo. To je nešto zbog čega nema kajanja. To je nešto što inspiriše. Mala žrtva. Velika žrtva. Nijedna žrtva nije uzaludna. Napose žrtva koja podiže čast i uzdiže ponos nacije. Shvatio sam. Treba da počnem od sebe. Od moje časti - da je imam. Od moga ponosa - da ga čuvam. Od moje žrtve - da sam spreman. Ali kako da počnem kad ništa od toga nemam. Čast su mi pogazili. Ponos su mi oduzeli. Žrtvu su mi obezvrijedlili. Nisu meni, već mojoj naciji. A to znači meni. To znači mojoj duši. Da, tako je. Ja ne mogu imati čast ako je moja nacija obeščašćena? Ja ne mogu očuvati moj ponos ako su mojoj naciji oduzeli ponos? Ja ne mogu biti sretan ako mojoj naciji ne priznaju žrtvu? Ne mogu!

Rekoh ne znam odakle da počnem. Od sebe ili od tebe. Kažeš da počnem od sebe. Ja sam ti daleko. Ja sam ti visoko. Do mene se ne dolazi. Do mene tvoja briga ne dopire. Ti si blizu sebe. Nisi se popeo visoko. Dođi sebi, dok si još na zemlji. Ja nisam ni na nebu ni na zemlji, veliš.
Ali od kojeg sebe da počnem, upitam te. Od sebe slobodnog ili podanog. . . od sebe ponosnog ili poniženog . . . od sebe uspravnog ili pognutog . . . od sebe neustrašvog ili uplašenog?
A zar su ti ta stanja pomiješana, pitaš me u čudu. Otkud ti pomisao o podaništvu, poniženju, pognutosti, strahu? Bio si uvijek slobodan, ponosan, uspravan, neustrašiv. Zar ne?!
Jesam! Bio sam! I sada sam, kažem ti. Na riječima. Ali u duši nisam slobodan. Ponižen sam! Pognut sam! Uplašen sam! U duši. Uznemiren sam. Ali ne u mojoj. Moja duša je slobodna. Ali duša moje nacije nije slobodna. O toj duši ti govorim, brate. O toj rani na mojoj duši ti pričam. Znaš, govorio sam ti, rana na duši moje nacije je moja rana. Na mojoj duši. Zar ne vidiš.
To je zapravo moja prava duša. Nacija. Moj duh je u duši moje naciji. A duh moje nacije je u mojoj duši. Ja sâm sam niko i ništa. Ja nacija sam nešto i neko. To "nešto" i to "neko" u mojoj naciji nije slobodno. U podaničkom je položaju to moje "nešto" i to moje "neko". A ja ne mogu da podnesem da se to moje "nešto" i to moje "neko" poginje pred onim što nije niko i ništa. Nikad se to moje "nešto" i to moje "neko" nije poginjalo. Nije se savijalo pred nikim. Nikad nije bilo sužanj nikome i ničemu. Nikad nije bilo ponižavano. Niotkog. Nikad zanikad se nije nikoga i ničega bojalo to moje "nešto" i to moje "neko". Osim Boga Svemogućeg. Dragog i Milog u meni. U mojoj duši. Sad znaš zašto me od davnina zovu Bogumil. I kad bijah u djedovskoj hiži. Otvorenog srca i pružene ruku "za sve dobre ljude za sve dobre Bošnjane". . . "za sve one koji pravu riječ u pravi čas rekoše" . . . "za one kojima su jezik u grlu iščupali jer riječ zadatu nisu odali . . ." Ja bijah Bogu-drag i Bogu-mil zato što je u meni, u mojoj duši, Bog meni Drag. Bog meni Mio. Uvijek i zauvijek bio. I kad spoznah posljednju riječ Božju od Muhammeda, Božjeg Miljenika, bijah i ostah Bogu-mil, Bogu-drag. I ne dadoh da me zgaze nit pogaze nitkovići. Što dolaze u moju zemlju. Da mi želju ugase za životom . . . da mi ubiju volju za slobodom . . . da mi ukradu vjeru . . . da mi uzmu dušu . . . da me nema . . .
U tom "nešto" i u tom "neko" u mojoj naciji ja tražim da osjetim slobodu i ponos . . . tražim da se doživim uspravnim . . . hoću da budem neustrašiv . . . Ali, ne mogu. Ne daju mi. Ovi koje ja niti ne pitam. Oni nisu moji. Ali ovi koji su moji. Oni mi ne daju da se osjećam slobodnim uspravnim i neustrašivim. Oni su moja nacija. Oni su duh moje nacije. Oni su duša moje nacije. Oni su moji. A ja sam njihov. Ako oni nisu slobodni, nisam ni ja. Ako su oni podanici, podanik sam i ja. Ako oni nisu ponosni, nisam ni ja. Ako su oni poniženi, ponižen sam i ja. Ako oni nisu uspravni, nisam ni ja. Ako su oni pognuti, pognut sam i ja. Ako oni nisu neustrašivi, nisam ni ja. Ako su oni uplašeni, uplašen sam i ja. Ne, ja u mojoj duši nisam nikad bio ni podanik. . . ni ponižen . . . ni pognut . . . ni uplašen. . . nikad ...! Ali, neodvojivi dio moje duše u velikoj duši moje nacije osjeća tegobu. Ta moja duša u duši moje nacije je njihova duša. Kao što je njihova duša u mojoj naciji i moja duša. Niti se ja mogu odereči njih. Niti se oni mogu odreči mene.
Mi smo jedna duša u cjelini, koju čine duše svih nas pojedinačno. U toj cjelini svi smo neodvojivi dio nacije koja ima dušu . . . koja ima srce . . . koja ima um . . . koja ima razum . . . koja ima ruku . . . koja ima oči . . . koja ima uši . . . koja ima obraz! Taj dio moje duše je u rukama mojih. Onih što treba da budu "nešto" i "neko". Što nemaju pravo biti "ništa" i "niko". . . zbog sebe. . . zbog tebe. . . zbog mene . . . zbog zemlje . . . zbog neba . . . S tom mojom dušom oni raspolažu. Oni je čine sretnom ili nesretnom . . . slobodnom ili neslobodnom . . . ponosnom ili poniženom . . . uspravnom ili pognutom . . . neustrašivom ili uplašenom . . . sretnom ili nesternom . . .



Dakle, kad pričam o njima, ja pričam o sebi. Ja pričam o tebi. Kad pričam o sebi, ja pričam o njima. I o tebi. Zato počinjem od sebe. Ali ne znam kako da počnem? Od moje vjere u Boga? Ili od moje lojalnosti. . . . tebi . . . njima? Šta je za tebe . . . za njih važnije: moja vjera u Boga ili moja lojalnost tebi . . . njima? Kažeš da ništa nije usporedivo sa vjerom u Boga. Kao što se ne može dovoditi u pitanje moja lojalnost tebi i njima. Od toga ovisi stanje nacije u svima nama. Ti, dakle, očekuješ moju lojalnost. Ti tražiš moju bespogovornu podršku tebi i njima. Nije te briga šta mi je vjera. To ostavljaš između mene i Boga. Tebe brine moja podobnost. Od koje ne mora biti koristi nikome. Ali moja nepodobnosti, može biti štetna za nešto . . . za nekoga . . . u naciji. Najbolji su za naciju oni od kojih nema ni koristi ni štete. Oni su najpodobniji. Oni ne talasaju mirno more. Najgori su oni koji su korisni za naciju, ali su štetni za one koji ne vole da ih se proziva za štetne dogovore i ugovore oko zemlje. Oko granica. I drugih prava nacije. Njih to nervira. Da ih se podsjeća na njihove obaveze. Da se bore za naša prava. Nacionalna i državna. Ovi što ih prozivaju nisu samo nepodobni. Oni su nerazumni u svojim zahtjevima što ih tjeraju da brane čast i ponos nacije. Oni su jako opasni. Oni bespotrebno dižu prašinu. Oni talasaju vodu u mirnom jadranskom moru. Oni ne shvataju da čast i ponos nacije ne mogu braniti oni koji nemaju svoje časti niti imaju svoga ponosa. A zar treba tako da bude? Zar treba da prvo ja sâm budem svjestan svoje časti i svoga ponosa da bi moja nacija osjećala čast koju joj poklanjam i ponos kojeg joj donosim svojom žrtvom?

Da, tako je.
Žrtva je dio života. Tako je vazda bilo. To je nešto zbog čega nema kajanja. To je nešto što inspiriše. Mala žrtva. Velika žrtva. Nijedna žrtva nije uzaludna. Napose žrtva koja podiže čast i uzdiže ponos nacije. Shvatio sam. Treba da počnem od sebe. Od moje časti - da je imam. Od moga ponosa - da ga čuvam. Od moje žrtve - da sam spreman. Ali kako da počnem kad ništa od toga nemam. Čast su mi pogazili. Ponos su mi oduzeli. Žrtvu su mi obezvrijedlili. Nisu meni, već mojoj naciji. A to znači meni. To znači mojoj duši.
Da, tako je.
Ja ne mogu imati čast ako je moja nacija obeščašćena? Ja ne mogu očuvati moj ponos ako su mojoj naciji oduzeli ponos? Ja ne mogu biti sretan ako mojoj naciji ne priznaju žrtvu?
Ne mogu!

Ali mogu sve to spoznati. I ne dati im da mi pljunu u dušu. Ni onima koji nisu moji. Ni onima koji su moji, ali nisu dovoljno svoji da imaju čast . . . da čuvaju ponos . . . da cijene žrtvu od koje živi nacija . . . od koljena do koljena . . . od mora do Save . . . od tebe i tvog roda . . . od mene i mog poroda . . . od njih i njihovg rada . . . . ili njihovog nerada . . . da nacije ne živi . . . ne daj Bože da nacija umire . . .
Zato ja počinjem od sebe da bih došao do tebe, brate moj . . . da bih došao do njih . . . sad ili nikad, prijatelju moj . . . nemoj me zaboraviti . . . nemoj me iznevjeriti . . . nemoj me ostaviti . . . ja hoću da budem s tobom . . . budi i ti sa mnom . . . zauvijek . . . ovdje i sada . . . bolje nam je nego igdje . . . bolje nam je nego ikad . . . kad smo svi zajedno . . . u jednom duhu . . . u jednoj duši . . . u jednoj zemlji . . . u jednoj hiži . . . zajedno sa našim djedom . . . u jednoj riječi . . . u jednoj vjeri . . . u Jednog Boga . . . Milog i Milostivog . . . Amin!