Dr. Mustafa CERIĆ: Tvoja i moja duša nisu amber. Ali, mogu biti zumbul plavi. I ljiljan bijeli. Tvoja i moja duša može biti bezotrovni miris. Može biti miris ruže… bosanske. Miris koji se zemljom širi. Nemoj mi reći da padam u emociju. Znam, nisi ni ti bez emocija, ali više si sklon racionalnom mišljenju. Nisam ni ja iracionalan, ali zar ne zapažaš da ljudi pate ne zbog razuma, već zbog emocija. Otrov nagriza emociju. Nije sreća u razumu. Sreća je u emociji.

Drago mi je što si razumio. Zmija koja se gnijezdi u nama je otrovnija nego zmija koja se krije u šumi. Ako savladamo zmiju u nama, savladali smo zmiju u šumi. Ako smo otrovani iznutra, nema nam spasa od otrova izvana. Sjetih se priče jednog derviša, novaka. Bio se zaljubio u jednog evliju. Koji ga je poučio kako da umiri zmiju. Kad pokaza svoj marifertluk na maloj zmiji, veliki šejh ga upita:

“Možeš li to pokazat na velikoj zmiji, koja je otrovnija od te male koju držiš u ruci. Ako nju savladaš, onda si na putu da postaneš evlija.”

- “A gdje je ta zmija”, pita murid.

“Eto je u tebi. To je tvoja duša između dvije strane tvoga tijela. Njen otrov je smrtonosniji nego otrov zmije koju držiš u ruci. Ako si u stanju da ovladaš otrovom tvoje duše, onda si evlija. To su oni koji su odmah do pejgambera”.

Nemoj da te zbunjuje ova derviška priča. Ona je potekla iz Jusufovog vrela. Jusuf je bio evlija. Bio je pejgamber. Duša njegova bila je amber. Čiji miris je bio jači od Zulejhinog otrova. Ali, ni taj amber nije skroz nadjačo miris otrova… u ljudskoj duši.

“Ni ja nism potpuno nevin. Svaka duša je sklona zlu…”.

Ova Jusufova ispovijest nije slučajna. Njegova iskrenost nije bez razloga svetim slovom zapisana. U tom slovu je tajna o meni i tebi. O mojoj i tvojoj duši. O mojoj i tvojoj sudbini. O mom i tvom dušmanu. O mojoj i tvojoj naravi. O tvom i mom spasu ili propasti. O tvojoj i mojoj pobjedi ili porazu. Nemoj odmah padati u učaj. Nemoj odmah dušu koriti. Nemoj sebe k’o Jusufa gledati. Jusuf je sâm sebi mjera. A ti i ja smo samo njegova sjena. Tvoja i moja duša nisu amber. Ali, mogu biti zumbul plavi. I ljiljan bijeli. Tvoja i moja duša može biti bezotrovni miris. Može biti miris ruže… bosanske. Miris koji se zemljom širi. Nemoj mi reći da padam u emociju. Znam, nisi ni ti bez emocija, ali više si sklon racionalnom mišljenju. Nisam ni ja iracionalan, ali zar ne zapažaš da ljudi pate ne zbog razuma, već zbog emocija. Otrov nagriza emociju. Nije sreća u razumu. Sreća je u emociji. Ljudi su sretni ili nesretni zato imaju ili nemaju emociju. Koja se gaji u duši. U kojoj se krije miris otrova ili miris ruže. Nije svaki miris otrova isti. Kao što ni svaki miris ruže nije isti. Ovisi kako se i odakle poji. Duša moja i tvoja je žedna. Njena žeđ je dokaz da postoji voda. A voda je dokaz da postoji vrelo iz kojeg izvire voda. Čista voda za piče. Za moju i tvoju dušu. Koja je isto tako čista sve dok se ne zamuti. Od mutne vode. Duša je mirisna sve dok se ne otruje. Duša nije imuna ni od mutne vode. Ni od otrovnog mirisa što se širi oko nas. Zato ti govorim da paziš kako i odakle pojiš svoju dušu: sa bistrog izvora ili sa mutnog potoka; sa mirisnog zumbula ili sa otrovnog medvjeđeg luka. Izbor je tvoj. Ali, izbor je i moj. Tvoj miris duše je za ugođaj moje duše. Ali, i tvoj otrov duše je za bolest moje duše. I obratno. Moj miris je za tvoju dušu. Ali, i moj otrov je bolest i moje i tvoje duše. Lijek za tvoju i moju dušu je spoj mirisa naših duša u mirisu zumbulu plavog i ljiljana bijelog.