Letom se svojim zaklinju ptice,
gladnog je trbuha,
otac sina u smrt zvao.

Jeste, čuli smo, tako je bilo,
sunčevim svjetlom,
kunu se kosti iz jama.

Ramazanskim postom
se postači kunu,
da je u neznanju,
otac sina, dželatu u ruke zvao.

Ranim se sabahom zaklinje dan,
suhih je usta,
u gradu srebra,
otac Nermina pod nož zvao.

Od ibreta je tog dana,
kamen avaz pustio,
ropac nedužnih nadjačao:
Ne vjeruj Ramo dušmanu!
Ne vjeruj Ramo dušmanu!

I dan danle nišani potočarski,
dovu k nebu dižu,
da Bog da se u Bošnjaka takav ne rodio više!
Da Bog da se u Bošnjaka lakovjerni ne rađali više!