Zorom zove Srebrenica tužna,
svoga brata Bihor bega mlada.
Pa drhtavim glasom propitkuje,
u čudu se ona našla sada:
" Jel' istina, hej moj mili braco,
da si juče veselje činio?
U veselju mjeru prevršio,
uz muziku rakiju harčio,
a dušmane za ahbabe pašeš?
Još se svježa zemlja na mazarju,
od dječice moje ubijene,
posušila niti malo nije,
a ti jadan šenluk sramni činiš,
sve u društvu sa dušmanom ljutim".
Bihor ćuti nijednu ne zbori.
Oborio pogled ka zemljici,
od sramote duša mu sad gori.
Šta da kaže miloj seji svojoj,
što od rana jedva osta živa?
Šta da kaže kakvog sina ima,
od njeg' kosa postade mu siva.
Nije Bihor sestru uvrijedio,
ni čuveno ĆEMAN bratstvo tvrdo,
već mu s(L)inak crni se proliz'o,
šehidima mučnim se posprd'o.
Pogano ga društvo zanijelo,
pa on pljunu na čast pradjedova,
zaboravi svo mezarje bjelo,
zaboravi to što znade dova.
Vrbica mu majka 'vako zbori:
"Crni s(L)ine, đe ti pamet osta?
Kako moga Srebrenicu izdat?
Sramote nam za dva života dosta.
Nije Bihor babo naučio,
da poginje od sramote glavu,
n'o je vazda časno koračao,
ponosan na svoju staru slavu.
Znaj ti dobro Srebrenice mila,
ima Bihor još sinova hrabrih,
a i hćeri, časnih gorskih vila,
zaboravit' tvoju patnju neće.
Halali nam Srebrenice mila,
svako žito kukolja imade,
neka Allah Svemogući, Silni
po zasluzi svakom peškeš dadne".