- Ako Bosna i Hercegovina želi u EU, onda treba slušati šta kaže Hrvatska.
Ova rečenica, izgovorena s osmijehom koji balansira između pokroviteljske prijetnje i kafanske šale, mogla bi ući u udžbenike diplomacije – kao primjer onoga što diplomacija nikako ne smije biti.
Naime, ministar vanjskih i evropskih poslova Republike Hrvatske, Gordan Grlić Radman, ovih je dana odlučio da u Mostaru odigra rolu ne samo ministra, već i mentora, tutora, pa i, usudimo se reći – kolonijalnog upravitelja.

Jer, zašto da se stidimo istine? Hrvatska, prema Grliću Radmanu, ne vidi Bosnu i Hercegovinu kao suverenu državu, nego kao malo tvrdoglavog rođaka iz zaleđa, koji stalno nešto pita, nešto kuka i nikako da nauči lekciju poslušnosti. Pa eto, treba ga podučiti: ako želiš u klub Evrope – slušaj glas starijeg brata. A stariji brat, naravno, dolazi iz Zagreba i nosi kravatu u bojama EU, s podvezom nostalgije za Herceg-Bosnom.

Ova izjava nije samo nespretna. Ona je simptom. Simptom jednog političkog ponašanja koje je, kako se kaže, zaboravilo da je i sâmo nekad stajalo pred vratima istog tog Bruxellesa, poniženo vizama i upitnicima, a sada, kad je prešlo prag, misli da može držati lekcije susjedima – istim onima koje je, da ne zaboravimo, izvršila aresiju tokom devedesetih. Jer u cijeloj ovoj tragikomičnoj predstavi, ironija je u tome što se Grlić Radman ponaša kao da je Bosna i Hercegovina osuđena u Haagu za agresiju na Hrvatsku, a ne obrnuto.

A jeste li primijetili? Kad se govori o BiH, Hrvatska je odjednom „mi“ – suveren, civiliziran, evropski. A Bosna? Bosna je to „oni“ – neorganizovani, zbunjeni, nedorasli. Još samo fali da Zagreb pošalje upravnika, pardon, visokog predstavnika, i preuzme monetarnu politiku.

Ipak, možda smo mi krivi. Možda nismo razumjeli ministra kako treba. Možda se izjava o „slušanju Hrvatske“ ne odnosi na pokornost, već na nešto dublje. Možda treba da slušamo… pjesmu „Lijepa li si“, kad već slavimo zajedničke zločinačke poduhvate. Ili možda treba da slušamo transkripte iz Haaga? Možda se „slušanje“ odnosi na to da konačno poslušamo presudu o udruženom zločinačkom poduhvatu – onom u kojem je Hrvatska, tužna ironijo, igrala glavnu ulogu, a ne Bosna.

I možda je najgore to što sve ovo nije samo diplomatski gaf. Nije ni političko neznanje. Ovo je sramota. Sramota, jer dolazi iz zemlje koja je i sama bila žrtva, ali je odlučila – barem neki njeni predstavnici – da bude i agresor. I sad, s tim historijskim bremenom koje uporno gura pod tepih, dolazi da drugima dijeli lekcije.

Pa gospodo iz Zagreba, a posebno vi, ministre Grliću Radmane – ako već hoćete da vas Bosna i Hercegovina „sluša“, onda joj najprije recite istinu. Recite da ste je podrivali iznutra, dijelili mapama, granatirali školama. Recite da ste bili dio udruženog zločinačkog poduhvata. I onda, ako preostane i trunak moralnog kapitala, možda – ali samo možda – neko u Bosni zastane da vas sasluša.
Do tada, uz dužno poštovanje, slušajte vi nas: Bosna nije ničiji učenik. A ni vaša provincija. I ako želi u EU – želi to kao država. Ne kao podstanar u vašem dvorištu.