Harun HODŽIĆ: Kada sam došao u bazu susreo sam se sa jednom neugodnošću. Kako sad ispričati da sam došao preko Trebevića. Niko mi neće povjerovati. Većina mojih prijatelja i saboraca iz Fatiha me srdačno selamila i pitala kako bi preko piste, jer su neki imali namjeru prelaziti ovih dana. Kada sam ispričao šta je bilo i kada sam rekao da među živima više nije naš saborac Suad, situacija se uozbiljila i svi su prihvatili priču. Nekako su željeli pomoći da se odmorim i oporavim od svega što sam prošao.

Naš stražar je prišao i pitao me: ‘Otkud ti tu’? Pokušao sam mu ukratko objasniti, na šta mi on kaže: ‘Pa zato smo mi u pripravnosti’. Naše linije su bile pune boraca iščekujući da mi sa Trebevića izvršimo proboj i da oni nastave sa širenjem koridora, na šta sam mu samo rekao: ‘Mirno spavajte, niko više neće probijati linije iz pravca iz kojeg sam ja došao’.

Poveo me u podrum jedne kuće gdje je bila kuhinja. Kuhar se potrudio da mi pripremi jelo. Bilo je graha vojničkog kojeg sam u slast pojeo, i baš tu na jednom slbodnom krevetu pokušao zaspati. Kada sam se probudio ujutru imao sam problem. Noge su mi natekle kao somuni i jedva sam ih uglavio u čizme. Ujutru su me komandiri na toj liniji pokušavali ispitivati kako sam došao, kako ovo, kako ono. Meni je najmanje bilo do priče. Želio sam se malo osamiti, zaboraviti sve što je bilo. Molio sam ih samo da me prebace do baze Fatiha, što su i učinili.

Kada sam došao u bazu susreo sam se sa jednom neugodnošću. Kako sad ispričati da sam došao preko Trebevića. Niko mi neće povjerovati. Većina mojih prijatelja i saboraca iz Fatiha me srdačno selamila i pitala kako bi preko piste, jer su neki imali namjeru prelaziti ovih dana. Kada sam ispričao šta je bilo i kada sam rekao da među živima više nije naš saborac Suad, situacija se uozbiljila i svi su prihvatili priču. Nekako su željeli pomoći da se odmorim i oporavim od svega što sam prošao.

Otišao sam do jednog doktora u ambulantu Stari Grad, koji mi je rekao da ne bi trebao da se krećem puno, da mirujem i dao mi neke lijekove. Ja nisam ispoštovao te upute računajuci da mi nije ništa. Kada mogu da hodam neće biti posljedica i da nisam baš puno promrzao. I zaista, tih dana puno sam išao od komande Prvog korpusa do SVK gdje me je jedno veče primio i načelnik Sefer Halilović i pokušao mi objasniti kako je sve bilo u vezi izdavanja naređenja. Kako i on smatra da je operacija ‘Koverat’ bila greška i da je 20 decembra naveče izdao naređenje da se jedinice ne uvode, ali su mu već bili javili da su jedinice pošle na zadatak i da je ostalo na tome. Tu sam iskoristio priliku putem satelitskog telefona javiti se rodbini u Sandžaku, da sam živ i zdrav, jer posebno poslije ove akcije uslijedilo je na desetine dezinformacija o meni.

Kako se nisam vratio sa grupom nazad, a Labudovi su otišli u planinski dom Savnići da se malo odmore od pakla Jahorine, moj amidža Sadik, koji je tu bio u komšiluku, je otišao da se raspita šta je bilo sa mnom. Rečeno mu je da sam ranjen i da sam ostao na četničkoj teritoriji. Neki su pričali kako sam tekbirajući jurišao na četnike i nisam se vratio. Hazim ef. je tih dana polazio za Njemačku, pa je sa sobom ponio informaciju da se nisam vratio iz akcije. Svi koji su me znali već su me ožalili a kao najinteresantniji detalj vezan za moj nedolazak sa grupom izdvojio bih porodicu Huse ef. Ramića iz Sokolović Kolonije, koji je sa čitavom svojom familijom učio mi Tevhid.

Tako mi je ovaj telefonski poziv iz kancelarije Načelnika SVK dobro došao, da do moje majke i mog babe dođe informacija iz prve ruke. Zato sam Seferu istinski zahvalan.



Povratak u Fatih bio je čini mi se u pravi trenutak, jer tih dana pripremala se formirati 19. Bosanska brigada, sastavljena od Fatiha i Sultan Fatiha. To je bio odgovor Komande prvog korpusa na pritisak ljudi koji su forsirali formiranje muslimanskih jedinica, a znamo da je u Zenici već bila formirana 7 Muslimanska brigada. Tako sam se i ja uključio u taj projekat. S obzirom da su Fatih drmali manji potresi, i problemi koje su imali sa jednim komandantom Diverzatske brigade Ciletom, a Eso je već bio otišao u MUP nazad i mjesto Komandanta Fatiha odnosno tada već Bataljona bilo je upražnjeno. Organizatori ove brigade su mi ponudili mjesto Komandanta, što sam prihvatio. Komandant Brigade imenovan je Zuhdo iz naše jedinice, načelnik Nedim, moralista Šejh Zakir, logističar Imamović a 1.bataljona Fatih ja i Sultan Fatiha Ismet.

Vrlo brzo smo u Fatihu napravili dobru atmosferu. Priključili su nam se neki novi mladići, nisu imali više od 19-20 godina. Materijal, koji bi svaki vojnik poželio. Na sastancima u Komandi korpusa su nas uvjeravali da imamo njihovu podršku, da možemo uzimati i birati borce koje mi hoćemo, odnosno ko god izrazi želju da pređe kod nas. Obradovani razleteli smo se među jedinice da sakupimo što više boraca. Uslov je bio pet vakata namaza. Javio se veliki broj, ali nastao je problem registracije. Jedinice nisu dale da napuste njihove redove, a obećanje komande korpusa bilo je nažalost samo usmeno. Ništa se pravnoformalno nije uradilo da se jedinica istinski popuni. Tako smo zaključili da je ovo samo još jedno bacanje prašine u oči onima koji su zagovarali pristup Muslimanskim jedinicama.

Naveo sam da mi je jedan doktor rekao da prvih dana mirujem, što ja nisam poslušao, a još prihvatio duznost Komandanta bataljona (aman jarabi). Jednog jutra, dok sam ustajao na Sabah namaz, samo sam se pobo na nos. Noge nisam osjećao. Prijatelji su me hitno odbacili do bolnice gdje me pregledao dr. Ismet Gavrankapetanović i saopštio da Bog može dati lijeka a ono što on vidi - desnu nogu će morati sjeći.