Dana 15. aprila 2025. godine, austrijska javna televizija ORF emitovala je intervju sa Peterom Handkeom, dobitnikom Nobelove nagrade i zloglasnim poricateljem genocida nad Bošnjacima. U tom intervjuu, Handke ponovo nije priznao da se u Srebrenici dogodio genocid, insistirajući da je to bio „Brudermord“ – biblijski pojam za ubistvo brata. „Genocid je pravni termin“, rekao je, „ali Brudermord je biblijski termin, i to je to. To je tragedija, to je skandalozno.“

Tišina voditelja tokom Handkeovog negiranja genocida bila je oglušujuća. Taj muk nije bio neutralan – bio je politički izbor. Bio je to znak svjesnog saučesništva ne samo u poricanju genocida nad Bošnjacima, nego i Holokausta. Holokaust je genocid, ali po Handkeu "bratoubistvo" je gore od genocida. ORF time aktivna učestvujeo u diskurzivnoj rehabilitaciji zločinačke prošlosti Evrope - negiranju ne samo Obmane - Bosanskog Genocida, nego i Holokausta.

Brudermord kao zamka: božanski zakon iznad zakona čovjeka
Handkeova upotreba izraza „Brudermord“ nije književna ekscentričnost, već ideološki projekt. Reframing zločina unutar teološkog diskursa omogućava poricanje pravne odgovornosti i uvodi hijerarhiju zla u kojoj se „bratoubistvo“ predstavlja kao dublji, duhovni grijeh – nadređen samom genocidu. Ali ko određuje ko je brat? Za Handkea, Bošnjaci nisu narod. Nisu subjekti genocida. Oni su „otuđena braća“, izdajice slovenske krvi, otomanski ostaci koji su „pogrešno skrenuli s puta.“
Ova retorika je u službi srpskog nacionalističkog mita koji Bošnjake prikazuje kao izdajice i strane elemente. Srebrenički genocid, u toj viziji, nije bio pokušaj istrebljenja jednog naroda – bio je „nesporazum među rođacima“, unutrašnji konflikt, a ne zločin protiv čovječnosti. Handke time ne poriče samo zločin – on poriče postojanje naroda nad kojim je zločin izvršen.

Vilina Vlas: Gdje istina odlazi da umre
Handkeova sramotna povezanost s nasiljem nad Bošnjacima nije nova. Još 1998. godine, kada je svijet već znao šta se dogodilo u Višegradu – kada su porodice spaljivane žive, žene silovane, djevojčice bacane s balkona – Handke je odlučio da odsjeda baš u hotelu Vilina Vlas. Tamo gdje su Bošnjakinje mučene i ubijane, Handke je nalazio inspiraciju. Danas se taj hotel reklamira kao wellness spa na Google Mapsu, dok spomenici ratnim zločincima niču u njegovoj blizini. Time se ne briše samo prošlost – brišu se i same žrtve.
Handke nikada nije priznao istinu tih zločina. Niti je razgovarao s Majkama Srebrenice. Umjesto toga, rekao je: „Posebno ove takozvane majke Srebrenice. Ne vjerujem ni riječ koju kažu, ne vjerujem njihovoj tuzi.“ Za njih – a i za preživjele širom Bosne – Handke nije pisac. On je saučesnik u genocidu.

Austrijsko saučesništvo: Poricanje kao državni projekat
Iako je Austrija formalno priznala genocid u Srebrenici, ona je istovremeno glorifikovala Handkea. Predsjednik Alexander Van der Bellen nazvao ga je „uzorom“. ORF mu daje javni prostor da sprovodi svoju teološko genocidnu propagandu. A istovremeno, austrijski zakoni – poput Verbotsgesetza – kažnjavaju trivijalizaciju Holokausta. Britanski istoričar David Irving je zbog toga bio u zatvoru. Zašto Handke nije?

Zato što ova verzija priče služi svrsi. Ona omogućava Evropi da se moralno spasi – da reinterpretira svoje zločine. U toj zamjeni uloga, Jevreji i muslimani postaju krivci. Čak i za Holokaust, kako sugeriše Netanjahu, tvrdeći da je Hitlera na istrebljenje nagnuo palestinski muftija. U Handkeovoj logici, Evropa nije kriva za Holokaust. Muslimani su ti koji su navodno prekršili božanski zakon.

Zakon viši od zakona: Poricanje kao preduslov novog nasilja
Genocidno poricanje nije samo negiranje prošlosti – ono je preduslov za buduće zločine. Handkeov „Brudermord“ je ideološki alat. U toj logici, Evropljani nisu više genocidni – oni su čuvari božanskog poretka. U Holokaustu nisu ubili braću, već „druge“. Musliman, Jevreji i ostali, koji ubijaju braću, postaju novi „najveći zločinci“.