Kada neko za svoje savjetnike izabere “potkovane” i druge kočničare koji su u institucijama bosanskohercegovačke vlasti, njen voz ka Evropskoj uniji kočili i kada je on išao uzbrdo, onda se ne treba niko čuditi ako krene bos po ledini kojom srlja Milorad Dodik.

Oni koji su ga snažno tapšali po leđima toliko su mu ih iskrivili da će ih on, u vremenu pred nama, ikada teško ispraviti.

“Dušbrižnici” oko njega danas “liju krokodilske suze” koje bi, u vremenu pred nama, mogle stvoriti takvu baru u kojoj bi se on, umjesto Bosne i Hercegovine, mogao udušiti.

Jadan je bilo koji državljanin neke zemlje koji, umjesto svoje, na svojim “svetkovinama” pušta himnu tuđe, a zaboravlja himnu svoje, zemlje.

Uzalud se Milorad kurči.

Putin, Vučić i Orban, zasigurno, svojim jajima neće njegove gloginje mlatiti, niti na puteve kojim talambasaju ratni doboši slati svoju djecu.

Samo oni bez pameti u druge države idu po svoje mišljenje i žali se na slabe institucije svoje zemlje koje je on, u vremenu iza, zdušno opstruirao ne dozvoljavajući im da budu onošto uistinu trebaju biti.

A onda se isti čude što su, u svojoj zemlji, koju srcem ne ljube, “zaradili” sudske kazne.

Dođe mi da zaplačem nad Dodikovom sudbinom.

No, suza nikako da krene kad se sjetim šta su mi, tokom sedmomjesečne logorske golgote, u minulom ratu, u prinudnom mjestu zatočenja, radili njegovi sljedbenici.

Boji li se Dodik osvete pa u svom ludilu vidi nešto što, zasigurn, nije na sceni.

Vidi zlo u nama koji smo u minulih tridesetak godina sva zla nad sobom gurnuli u zaborav, oprostili ih..., te čak i zločincima iz reda njegovog naroda pružili ruku pomirenja.

Zašto onda Dodik s lučem traži batine.

Boli ga to što ga, nakon toliko sranja, niko ni krivo pogledao nije a kamo li ga odalamio toljagom preko leđa.

A nije da toljagu zaslužio nije.
No, mudri mu ne daju povoda te toljagom ne sputavaju njegov bijes.

Zašto da sutra, ako i dobije njom po leđima, to koristi kao povod za riku o tome da njega i njegov narod neko tlači.

Ubi se Dodik od bijesa što ga niko ne bije.

A i što bi ga bilo ko dirao kad sam sebi toliko potura noge i stvara prepreka koje sve teže i teže može preskakati.

Srpski narod niko ne dijeli.

Čak ni hladna Drina.

No, ona jeste, to i Dodik zna, bosanskohercegovačka granica i teško se izbrisati može.

Čak i da njeni izvori presuše ostat će korito koje se teško može preskakati.

Silniku, kriminalcu, korumpiranom vlastodršcu teško je dobrovoljno sići sa vlasti.

Zna da tada na red dolazi odgovornost ne samo pred Sudom već i pred svojim narodom koji sve teže i teže veže kraj sa krajem.

Otuda i rika o nepriznavanju sudske presude koja mu brani obavljanje javnih funkcija u narednih šest godina jeste posljednji pokušaj da se spasi nečeg što ga, u vremenu pred nama, zasigurno čeka. Puta u zaborav.

Zna da kad siđe sa vlasti da će ostati i bez ono malo “prijatelja” koji će se “počerupati” oko toga ko će sjesti u njegovu fotelju i nastaviti da troši 50 miliona konvertibilnih maraka iz Budžeta kojeg je priskrbio sebi.

Ako vlastiti narod ubijedi u to da je presuda njemu, ne lična, već presuda Republici srpskoj i srpskom narodu onda taj narod i ne treba žaliti ako krene za “slijepim” vođom.

Zna se kuda i kamo takve vođe narod mogu odvesti.

U sretniju budućnost, zasigurno, ne.