Bosna bez dozvole staratelja senilnog Nenada Kecmanovića,
baljezga na portalu “Znakovi pored puta”
Postoji jedna vrsta ljudi koja i dalje vjeruje da je Bosna maloljetna. Da joj treba staratelj, tutor, nadzornik disanja. U toj disciplini Nenad Kecmanović igra u veteranskoj ligi, s iskustvom stečenim još u vremenima kad se historija pisala olovkom, a brisala tenkovima.

Njegova tvrdnja da Bosna “ne može biti država jer ne diše jednom dušom” zvuči kao da je izvučena iz priručnika za imperijalnu pulmonologiju: prvo definišeš šta je “pravilno disanje”, onda pacijenta proglasiš mrtvim jer odbija da diše po tvom planu terapije. A terapija, naravno, uvijek ista: budi srpska ili nemoj biti nikakva.

Tu se Kecmanović pojavljuje kao zabrinuti otac koji nikada nije pitao dijete šta želi, ali je zato stalno uvjeren da zna šta je “za njegovo dobro”. Bosna bi, po njemu, bila funkcionalna samo kad bi prestala biti Bosna. Kad bi se odrekla sebe, svoje složenosti, svoje historije, svojih ljudi. Ukratko: kad bi se ugušila – ali dostojanstveno, u tišini i s potpisom saglasnosti.

Ironija je u tome što upravo oni koji decenijama pokušavaju da Bosni zaustave dah, danas glume eksperte za disanje. Kao da piroman drži predavanje o protivpožarnoj zaštiti, a dželat o humanoj medicini. Bosna je, naime, preživjela sve njihove “metode”: i skalpele, i čekiće, i logore, i akademske eseje. I još diše. Duboko. Inatno. Na punim plućima.

Ali to disanje vrijeđa. Jer nije jednoumno. Nije jednonarodno. Nije uredno posloženo u etničke fioke. To je disanje koje miriše na kahvu, tamjan i hljeb, na ezan i zvona, na psovku i sevdah. A takav vazduh guši ideologije koje zahtijevaju sterilnost, čistoću i jednu istinu zapakovanu u mit.

Kecmanovićev problem nije što Bosna ne diše jednom dušom. Njegov problem je što Bosna uopšte diše. Što nije poslušala. Što nije nestala. Što je preživjela genocid i time neoprostivo pokvarila teoriju, plan i narativ. Jer mrtva Bosna bila bi dokaz; živa Bosna je optužnica.

I zato taj pogled ispod oka, ta nervozna rečenica, taj umorni paternalizam koji više nikoga ne impresionira. Vremena su se, međutim, promijenila. Bosna više ne traži dozvolu da postoji, niti objašnjava svoje disanje onima koji su joj decenijama stajali na vratu.

Bosna nije projekat. Nije eksperiment. Nije greška. Ona nije “jedna duša” zato što nije grob. Ona je zajednica živih ljudi, a ne katalog etničkih snova propalih imperija.

I tu se priča završava. Ne zato što je Kecmanović ubijeđen — nego zato što više nije bitno da li jeste. Bosna će, bez njegovog razumijevanja i uprkos njegovoj nostalgiji, nastaviti da diše.

A starateljstvo? To je odavno ukinuto.