(Ne)gospodine Rod Blagojević (Blagojevich),
postavljate pitanje s izrazom naivnosti koji bi bio dirljiv da nije uvredljiv. Pitate šta bi Amerikanci uradili da im neko zabrani proslavu 4. jula. Sjajno pitanje — samo ste ga postavili na pogrešnom kontinentu, pogrešnim ljudima i s pogrešnom namjerom.

Da se Amerikancima dogodila Srebrenica, ne bi se raspravljalo o “različitim narativima”. Ne bi se relativiziralo. Ne bi se vagalo “ko je prvi počeo”. Ne bi se genocid pretvarao u folklor, a zločinci u slavljenike.

Da se Amerikancima dogodila Srebrenica, 9. januar ne bi bio praznik — bio bi dan nacionalne sramote, s crnim trakama, minutama šutnje i krivičnim prijavama za svakoga ko bi se usudio da ga slavi.
Zamislite, Rod, samo na trenutak: Pearl Harbor, ali da agresor svake godine slavi dan napada.
9/11, ali da se krivci ponose datumom, negiraju žrtve i mašu zastavama nad ruševinama.

I još da se pojavi neki “bjelosvjetski hohštapler” iz Evrope da Amerikancima objasni kako je to “sloboda izražavanja”.

Znate li šta bi Amerikanci uradili?
Ne bi pisali kolumne.
Ne bi “razumijevali kontekst”.
Ne bi pozivali na balans.
Amerikanci bi zakonom, sudom i društvenim konsenzusom jasno rekli: Ovo je genocid. Ovo je zločin. Ovo se ne slavi. Tačka.
Svaki Amerikanac to zna.
Svaki — osim vas.

Vi ste ovdje, (ne)gospodine Blagojeviću, ne da pitate, nego da provocirate. Ne da razumijete, nego da zapalite fitilj. Ne da branite slobodu, nego da relativizirate presuđeni genocid — unatoč jasnim i uvjerljivim međunarodnim presudama.

Zato, umjesto lekcija o 4. julu, ponesite kući jednu jednostavnu istinu s Balkana:
Genocid se ne slavi.
Genocid se ne negira.
Genocid se ne pretvara u praznik.
Shame on you, Blagojeviću.

A sad — get lost.